Дедер, побро, да ми запјевамо

У Кожухама одавно нема пјесме. Чак ни у Андрићима, највеселијој породици у селу, којима је, не тако давно, био довољан повод да се закоље бибац или ороз и да се сви скупе и пјевају дуго у ноћ.

Истина, и данас се у Кожухама чује са снажних појачала некакав бућкуриш од домаћих и страних народних мотива упакованих у рок иконографију, такозвани "турбо-фолк". Омладина воли те пјесме, али их ријетко пјева, јер је та музика, како они кажу, музика за игру и слушање.

Раније је било све другачије. Са свих страна се чула пјесма. Није могло проћи ни једно вече без бећарских пјесама-прекклапуша. Кожушки бећари су имали пјесму за сваку прилику.

Кад би се враћали кући у ситне сате, запјевали би:

"Шта би село да није бећара?

Спавало би с вечери до дана."

Успут би поцикивали између двије пјесме. Ако би наишли на неку "недомаћинску" кућу, обично би запјевали "депресивну пјесму":

"Уродила крушка шугавица,

под њом тече вода труњавица,

дошла цура бруњавица.

Једе крушку шугавицу,

пије воду труњавицу."

Ако би се бећари одмакли од кућа, закајдарили би "барабинску пјесму":

"Мала моја, за кога је штедиш,

ја је жељан, а ти на њој сједиш."

Кад би се приближили кући, најприје би запјевали "васпитну пјесму":

"Мене ћаћа удара ко вола

што долазим кући кад је зора."

Ако су бећари били "помалешки" растом, тјешили би се "оптимистичком пјесмом":

"Ја сам малем, ал сам кочоперан,

ђе год дођем, сједем па вечерам."

Кажу да је одлика великих народа да се шале на свој рачун. Кожушки бећари су то пјесмом увијек чинили. Најчешће пјевана шаљива пјесма о Кожухама била је:

"Мани, мани, мани, ми смо Коружани.

Играт, пјеват знамо, жито не копамо.

У прољеће рано сви га узимамо,

глава нам се лупа, ал је рана скупа."

Крајем двадесетих у Кожухама настаје  епидемија "ајнцуг" (грађанско одијело). У то вријеме Кожушани масовно одбацују традиционалне бијеле ношње и почињу да носе скупа грађанска одијела. Наравно, доста је било и оних који су се томе противили. Смислили су и пјесму, коју су бећари често пјевали:

"Корушани назор варошани,

што имаше за одијело даше,

свилу носе, а сирутку просе."

Ако би  бећару "докундисала" (дојадила) женска команда и одлучи да "промијени плочу", са колегом би запјевао "реваншистичку пјесму":

"Гаравушо, доста сам те слушо

дошло вријеме да ти слушаш мене."

На свадбама би бећари "припјевали" снаји и свекрви "идиличну пјесму":

"Маро, Маро, моје око врано,

узми, Маро, суђе оковано,

па донеси студене водице,

метни је поред свекрвице.

Кад се стара буди,

нек ти лице љуби."

На прелу и у сличној прилици, ако би неку "бегенисо", лола би јој то пјесмом дао до знања:

"Мала моја, на по кола стани

да те моје око понишани."

Када би добили позив за војску, бећари би најчешће запјевали:

"Мала моја, жељо пуста,

нећемо се видјет до одсуства."

Солдатуше, чекајући свог драгана, пјесмом би убијале тугу:

"У шушкари шушкам шушку,

а мој драги носи пушку,

парабела мала, моме лоли додијала."

Или:

"Киша паде, добра вода дође,

покрај мога босиока прође.

Сава од бријега до бријега,

ни од кише, ни од снијега бијелога,

већ од суза сељачкије цура.

Одоше им момци у солдате,

осташе цуре неудате.

Свака даје струку испод врата

да јој врате драгог из солдата."

Кожушанке су на прелима, на копању или на перушању пјевале "икаче", пјесме "у ику", без музичке пратње, по двије. Једна од најомиљенијих пјесама била је:

"Бор садила лијепа дјевојка

иииии,

бор садила, бору говорила,

иииии,

расти брже, заљеват те нећу,

иииии,

и умријет ћу, залит тебе нећу,

иииии."

Или:

"Полетиле с мора ластавице,

иииии,

казивале ђе су зимовале,

иииии,

зимовале на сред Бијограда,

иииии."

Старији тип ношње: Стефан Митровић (сједи) у зимској ношњи, а Милан

Марић у љетној. Симка Митровић је у зимској ношњи са сукненом

хаљином-гуњином. На десној фотографији  је Кожушанка Боса Марковић

у новијем типу ношње.

Чобани су пјевали такође своје пјесме. Најпопуларнија је била:

"Осу се небо звијездама

и равно поље овцама.

Звјездама нема Данице

овцама нема чобана,

до једно момче Радоје,

и оно лудо заспало.

Буди га сека Јелица:

Устани, сине Радоје,

овце ти за гору зађоше,

јањци на троје одоше."

Кожушани су пјевали и "набрајалице". Једна од обавезних била је:

"Извор вода извирала

шарен сандук изљевала.

У сандуку лијепа Мара,

из сандука Мара проговара:

Ко би мени отворио,

ја би' њему љуба била,

или љуба, или слуга

или сека довијека.

То дочуше три Србина,

брзо кључе исковаше

лијепу Мару отвараше,

отвараше, не могоше,

кад пођоше, заплакаше.

Опет Мара проговара:

Ко би мене отворио,

ја би' њему љуба била,

или љуба или слуга,

или сека довијека.

То дочуше три Турчина,

брзо кључе исковаше,

лијепу Мару отвараше,

отвараше, не могоше,

кад пођоше, заплакаше.

Опет Мара проговара:

Ко би мене отворио,

ја би' њему љуба била,

или љуба или слуга,

или сека довијека.

То дочуше три Цигана.

Брзо кључе исковаше,

лијепу Мару отвараше,

отвараше-отворише.

Опет Мара проговара:

Авој моји танки прсти,

коме ћете танко прести?

Нит Србину, нит Турчину,

већ проклетом Циганину."

Ђурђевдан је у нашим крајевима опјеван у много пјесама. Једна од најстаријих и најчешће пјеваних је:

"Ђурђев данак свиће у прољеће,

Мару просе, лијепа Мара неће.

Ајде, Маро, удај се за мене,

бећар има сто дулума земље,

а двадесет само винограда,

ту ћу теби направити лада.

Нећеш, Маро, ладовати сама

са собом ћеш имати бећара."

Колор фотографије Озрен Јоргановић

У Кожухама у "пријошња"  времена ниједна свадба није могла проћи без пјесме:

"Сви сватови кићеници,

идете ли гором зеленом?

Игра ли вам коњ Зеленко под ђувегијом?

Бијели ли се златно перје за кадифлијом?

Дођоше, долећоше муштулугџије,

добар абер донесоше од ђувегије,

а још бољи однесоше од дјевојчице."

У поодама би се најчешће запјевало:

"Дедер, пријо, да ми запјевамо,

у овоме дому веселоме.

Све му било здраво и весело,

родила му пшеница бјелица,

а у кући сва мушка дјечица."

Кожушанке би најчешће успављивале своје чедо у бешици пјесмом:

"Буба, нина у аракли беши

сан у беши, несанак под бешу.

Несанка ти вода однијела,

за велику гору занијела,

ђе но нема ни вука ни ајдука.

Твоја беша на мору кована,

ковале је до три кујунџије,

један кује, други позлаћује,

трећи гради од злата јабуку."

Ове и сличне пјесме су се могле чути у нашим крајевима до краја шездесетих. Експанзијом радија, а касније и телевизије, Кожушани су своје укусе прилагођавали према музици која је емитована. То је чињено, по нашем обичају, црно-бијело, по принципу искључивости. Прихватање нове музике је подразумијевало одбацивање и заборављање старе, традиционалне.

Кожушани су имали мало више среће од осталих јер су имали људе у КУД-у "Милош Купрес", који су инсистирали на очувању традиционалне музике и обичаја и тако их просто натјерали да не забораве на своје благо. Захваљујући њима изворне пјесме су до скора живјеле у Кожухама.

Љубомир Каишаревић

(Из књиге "Кожухе, недовршена прича", Центар за културу и образовање Добој, 1996, стр. 277-283.)